Virus je promenio sve(t)

Gospodska ulica tokom policijskog časa

Ima nas koji već godinama radimo od kuće. Neke stvari smo mogli da radimo tako i pre pandemije, ali je rad uživo produktivniji i svakako, kvalitetniji. Tako već nekoliko nedelja unazad snimam podkaste „na daljinu“. Među njima su i domaći „KRIK naglas“ i „MSDSS“. Juče, tokom snimanja MSDSS, idejni tvorac istog, Dušan Mašić je opisao celokupnu situaciju u zemlji koristeći jednu reč: TIŠINA. On je, naime, bio 28 dana u izolaciji, o čemu je pisao na svom blogu, i po izlasku iz izolacije je doživeo tu zastrašujuću tišinu. Beograd ćuti. Srbija ćuti. Ćuti i Evropa. Zapravo, mi mnogo ćutimo odavno. Tumačite doslovno, ili metaforički, kako želite, ali tišina nas je brže i kvalitetnije zarazila nego SARS-CoV-2.

Na ulicama se ne može čuti ništa drugo osim tišine. Lokali ne rade, kafići, barovi i restorani odavno. Bašta nema. Sva mesta iz kojih se čula buka i muzika ne rade. Daleko je manje vozila, ali ni iz njih se ne čuje muzika. Socijalno distanciranje je ubilo čak i onu, neobaveznu komunikaciju u redovima tokom čekanja. Sada su oni koji uglavnom komentarišu (dakle, 65+) zaključani, a sveznajuće gospođe, prirodnih talenata za lajfkoučing su daleko, na 2m u redu ispred supermarketa i ne mogu da dele savete o smislu života. Em su daleko, em su i one u nekom strahu.

Virus je promenio sve(t).

Tek po neki lajv nastup muzičara preko interneta razbije tu tišinu, a to slušam sa nekom knedlom u grlu, jer znam šta čeka te divne ljude. Moje rođake, prijatelje, kolege, komšije. Muzička industrija će, po svemu sudeći, „ćutati“ još dugo. Neće biti koncerata, kafići i restorani će se otvoriti, ali će sigurno biti nekih mera distanciranja. Muzičari žive od nastupa. Pogotovu oni koji ne pune stadione, direktno zavise od nastupa u manjim prostorima. A restorani, kafići, barovi neće moći da plate muziku, jer će sigurno raditi smanjenim kapacitetom. Meni tri najdraža su ova:

U tišini svi razmišljamo šta će biti posle. Kakav ćemo to svet imati posle pandemije. Nećemo se grliti, rukovati…sada se manično peremo i dezinfikujemo, a ne rukujemo se. Ljudi se rukuju još od antičke Grčke, 5. vek p.n.e. Bar tako kaže istorija. Sasvim je jasno da će se rukovanje vratiti. Nekada. Rukovanje smo izbacili. Zatim smo uveli laktovanje, pa i to ukinuli zbog „socijalnog distanciranja“. Onda smo prešli na mahanje, a tokom policijskog časa, nemamo ni kome da mahnemo. Mahanje se digitalizovalo i dobilo „e“, kao i škole. E-mahnemo nekome preko skajpa/zuma/vajbera i sl, deca idu u e-škole, hranu poručujemo sa e-šopova… e-doku.ca.

Osim izuzetno zanimljivih i neizvesnih utakmica u Nikaragvi i Tadžikistanu, nema ništa

Nema sporta. Nekoliko puta sam otvorio aplikaciju kladionice da vidim ponudu. A ponuda – tišina. Onda, isto po navici, otvorim livescore, kad i tamo – tišina. Zamišljam kako bi izgledali fudbal ili košarka pod maskama. Do juče smo se smejali tamo nekim turistima iz Azije koji su imali maske na licima, a danas smo isti takvi. Telefon me ne prepoznaje pod maskom. Opet otključavam upisivanjem koda. Maske su preko noći postale nekima i modni detalj. Od sporta, imamo e-sport, dakle, PES ili NBA online.

U trenutku pisanja ovog teksta, ode avion AirSerbia u nepoznatom pravcu

I na nebu je tišina. Volim da pogledam aplikaciju FlightRadar, koja pokaže koji su to sve avioni iznad nas. Nema putničkog avio saobraćaja. Samo po neki kargo avion proleti. Razmišljao sam da je obrišem dok ne budemo opet putovali.

Virus je promenio sve(t).

Okrenuli smo se lokalnom, naučili smo da su neke stvari mnogo bitnije od drugih, da je luksuz nešto bez čega se može. A luksuz je manje/više sve osim hrane, pića, higijene i interneta. Naučili smo da štedimo. Jeste, mnogi su znali i pre da štede, ali danas se štedi daleko kvalitetnije nego pre.

Međutim, nismo tužni. Uplašeni da, tužni ne. Tokom tišine, postali smo nekako topliji. Naravno, i temperaturu kontrolišemo češće nego inače, ali nisam mislio na tu toplinu, već na komunikaciju. Nema više kurtoaznih „Ćao“ „Gde si“ i sl. već su to daleko „toplija“ pitanja, „Kako si“ „Kako su tvoji“ „Kako živiš, treba li ti neka pomoć“ i slično. I to nisu kurtoazna pitanja. Zaista nas zanima odgovor našeg sagovornika/ce. Ljudi svaki dan umiru. I umiraće. Ali, za svaki smrtni slučaj, mora da se, uz izjavljivanje saučešća (reklo bi se iskrenijeg nego pre), čuje i pitanje „Je l’ korona?“. Nije nam toliko stalo da selfiji budu perfektni, da li je soba u kojoj se slikamo super sređena, pa čak ni kada komuniciramo sa kolegama. Jer, kod kuće smo, nismo na poslu. Brinemo o starijima, mnogo više nego pre – kako podnose ove dane, treba li im neka pomoć. Brinemo i o najmlađima – kako da što manje osete ovo ludilo. Jer, ovo ludilo je drugačije. A svi stariji od 30 godina su prošli mnogo ludila do sada. Čini mi se da brinemo mnogo više i o kolegama, šefovima, poslovnim partnerima, lekarima, policajcima, taksistima, radnicima u supermarketima, čistačima,…razmišljamo koga ćemo sledećeg pozvati. Maske su nekim ljudima pale brže nego – mnogi čvrsti, bezosećajni su pokazali da su ipak super ljudi. Naravno, pokazali su se i oni koji ne biraju sredstva kako bi sebe zaštitili, „prodajući“ tako i svoje najbliže. Postoje i oni koji su ušli u neobjašnjivu paranoju, kao posledica izolacije.

I da se ne lažemo, super se zezamo. Ne pamtim kada je bilo ovoliko kvalitetnih fora na jednu (realno, crnu) temu. Kao interno zezanje, nastala je grupa Karantin na Fejsbuku, gde je prvobitna zamisao bila da se dobro zabavimo nas nekoliko. Međutim, bukvalno preko noći, grupa je postala verovatno najveća riznica kvalitetne zabave na temu korone.

Mnogo pitanja danas nema prave odgovore. Jedno od tih je „Šta ćemo raditi posle pandemije?“. Mnogi poslovi danas imaju realna, racionalna pitanja, ali odgovora nema. Do povratka u način funkcionisanja od pre par meseci ne dele nas nedelje ili par meseci. Kao što znate, dolazim iz radijskog i podcast sveta, i tu mogu, na osnovu iskustva i svakodnevne komunikacije sa najvećim svetskim stručnjacima, da predvidim neke stvari.

Radio je danas na respiratorima, bori se za opstanak, jer su skoro sve kampanje prekinute, pa mnoge stanice nemaju odakle da isplate plate zaposlenima. Znam da vlasnicima i zaposlenima sada deluje da je smrt neizbežna. Ovaj „pacijent“ neće stradati.

Jeste slušanost sada daleko manja nego pre to je logično. Kod kuće smo, mnogo više uz TV i razne online sadržaje. Onog trenutka kada ljudi budu seli u vozila i počeli da se kreću, radio se vraća ekspresno na prvu poziciju o kojoj smo pisali u velikoj evaluaciji medija.

Velika evaluacija medija je rađena u Engleskoj. Klikom na sliku, videćete svaki segment pojedinačno

Radio je najmoćniji i najjeftiniji medij za oglašavanje, a ta dva faktora će i te kako biti od ključnog značaja svima koji planiraju kampanje. Već sada treba da se radi punom parom, kako bi izlazak iz krize bio što brži i što bolji. Planovi postoje.

Ukoliko ste oglašivač, ili agencija, javite mi se koliko sutra ujutru da vam pomognem, ili se javite vašoj lokalnoj radio stanici.

Radio će od novog prvog dana ponovo biti tu, sa svojim slušaocima.

Kao što sam već pisao, svakako je moguć neki nov format radija u skoroj budućnosti.

Godinama unazad, radio se širom sveta digitalno transformisao u skoro svim segmentima. Nije bilo strano da se programi rade sa lokacije, preko interneta, pa je tako prelazak na rad od kuće mnogim voditeljima (radijskim ljduma generalno) bio dobro poznat. I da se ne lažemo – mnogi radijski voditelji su ceo svoj život socijalno distancirani.

Bukvalno svaki sektor radio stanice danas potpuno normalno može da funkconiše sa bezbedne socijalne distance. Zato što je na vreme „digitalizovan“. Zato me lično mnogo pogađa kada neko radio nazove „tradicionalni medij“. Radio je verovatno najmoderniji medij, samo ga bije takav glas.

Odavno digitalno transformisan, radio jedino nije dobio ono „e“ (o kom sam pisao iznad). Nas nekoliko iz regiona već duže vreme radimo na pilot projektu kreiranja e-radija, odnosno platforme koja bi kompletno digitalizovala celokupan proces prodaje, a olakšala posao svima – od klijenta, preko medija planera i agencija, prodajnog i marketing tima radija, produkcije, pa sve do programa i egzekucije.

A šta nas čeka posle vanrednog stanja, šta posle pandemije? Šta posle virusa? Sigurno ne isti svet, kakav smo ostavili pre početka pandemije. I tako će biti dok ne budemo imali vakcinu. Uz nadu da šišmiš ili neka slična životinja nema „u rukavu“ neki novi CoV.