Dragi oglašivaču,
Pišem ti, jer znam da te moje mišljenje zanima. U stvari, verovatno te ne zanima, a trebalo bi da te zanima. Pre svega, da se upoznamo. Ja sam Uroš i nisam hodajući novčanik. Pare sam izuzetno teško zaradio, i vodim računa na šta ću ih potrošiti. Šta god to bilo-proizvod ili usluga. Možda ću to uraditi kod tebe, ali moraš znati neke stvari pre nego što ti ih ostavim.
U moru istih reklama, želim da čujem i vidim tvoju. Foliram kada kažem da ne volim reklame. Volim ih. Onu, koja je iskrena. Poželjno i zabavna. Koja pokazuje da ti je stalo do mene. Ne moraš staviti moju sliku u novine ili na sajt, ali nemoj staviti ni crnca ako želiš meni da se obraćaš. Nisam rasista, daleko od toga sam, ali crnci, jednostavno, nisu moje komšije. Nećeš me ubediti da ti je stalo do mene ako mi saspeš milion činjenica o tvom super proizvodu u 20ak sekundi spota. I da, ne pamtim kao slon. Pamtim samo ono najbitnije. Zato mi prenesi jasnu poruku. Jednu. Tri brojke su mi često i previše. Tvoje tri, pa konkurentske tri, pa još tri… Šta najbolje pamtim? Neočekivane stvari. Humor. Iskrenost…
U stvari, kada malo bolje razmislim, ja ti i ne verujem da ti je stalo do mene, jer ne znaš ni šta volim, ni kakve su mi navike, a ne verujem ni da će ti značiti još koliko-tražiš dinara od mene. Ne deluje mi da ti je stalo ni do t(v)og proizvoda koji mi reklamiraš. Kao čovek, ja sam emotivno biće, i često kupujem baš zahvaljujući tim emocijama. Volim da se osećam važnim. Nemoj me napadati reklamom. Ne deri se na mene. Čujem odlično. Ne pričaj prebrzo, pričaj sa mnom kao sa prijateljem. Pričaj mojim jezikom. Znam da si super stručan za svoj proizvod ili uslugu, ali ja nisam. Za mene su mnoge reči strane. Moj jezik je prost, siromašan. Ma, ni ti u kafani sa prijateljima ne pričaš stručnim ili književnim jezikom. Na primer, ne kažem prijateljima uz pivo da mi je efektivna kamatna stopa na godišnjem nivou 14,7%, nego kažem da kredit otplaćujem mesečno oko 150 evra, i da mi svakog meseca raste rata za par evra. Ja ni ne znam šta je EKS.
I dalje hoćeš moj novac? Pa, reci ti meni zašto da ga dam tebi, a ne tvojim konkurentima? Zašto si bolji od njih? Zašto si napravio taj novi proizvod/uslugu i želiš da mi predstaviš? Šta će mi? Kakva je moja korist od toga? Zašto mi treba baš sada? Zašto npr. da dođem u tvoj restoran nacionalne kuhinje na drugom kraju grada, kada imam u komšiluku restoran nacionalne kuhinje, a jeftiniji je. Ako si mi ostavio broj telefona, i još ti se javim…ne volim čekanje. Volim ljubazne sagovornike. Kada dođem u tvoj lokal, volim da vidim nasmejane radnike. Ako ti brineš o njima, i oni će brinuti o meni.
Nadam se da te niasm uplašio. Strah je čudo…možeš ti mene da zaplašiš, ali tu budi jako pažljiv. Ako me previše zastrašiš, izgubićeš me, i nikada ti se neću vratiti. Znaš odlično čega se plašim. Da neću stići da kupim po toj povlašćenoj ceni…da imaš još samo četiri mesta u avionu za promotivno putovanje. Međutim, ako ja zakupim ta četiri mesta, a posle čujem da je moj komšija isto kod tebe, mesec dana posle mene, kupio isto četiri mesta po istoj ili nižoj ceni…nećemo se više družiti. Nikada, ali nikada me nemoj lagati. Jer ni ja tebe ne lažem. Ne volim laž.
Ne moraš da me „podmitiš“ da bih pisao o tebi u superlativima. Sam ću te ispromovisati kod prijatelja ako si zaista super, odnosno, ako su tvoj proizvod ili usluga takvi. To ti je najbolja reklama. Kao što sam ti rekao pre par trenutaka, ne volim laž, pa neću da lažem prijatelje da je nešto super, ako to zaista nije super.
Koja je tvoja poruka? Prenesi mi je. Jasno i jednostavno. Želiš li ti mene nešto da pitaš? Rado ću ti odgovoriti. Slobodno me pitaj, kad god i šta god. Hajde da komuniciramo.
Zeznut sam, je l’ da? Ma, sve je ovo jednostavno. A najteže je biti jednostavan…
Iskreno,
Tvoj razmaženi potrošač
Dragi oglašivaču,
Pišem ti, jer znam da te moje mišljenje zanima. U stvari, verovatno te ne zanima, a trebalo bi da te zanima. Pre svega, da se upoznamo. Ja sam Uroš i nisam hodajući novčanik. Pare sam izuzetno teško zaradio, i vodim računa na šta ću ih potrošiti. Šta god to bilo-proizvod ili usluga. Možda ću to uraditi kod tebe, ali moraš znati neke stvari pre nego što ti ih ostavim.
U moru istih reklama, želim da čujem i vidim tvoju. Foliram kada kažem da ne volim reklame. Volim ih. Onu, koja je iskrena. Poželjno i zabavna. Koja pokazuje da ti je stalo do mene. Ne moraš staviti moju sliku u novine ili na sajt, ali nemoj staviti ni crnca ako želiš meni da se obraćaš. Nisam rasista, daleko od toga sam, ali crnci, jednostavno, nisu moje komšije. Nećeš me ubediti da ti je stalo do mene ako mi saspeš milion činjenica o tvom super proizvodu u 20ak sekundi spota. I da, ne pamtim kao slon. Pamtim samo ono najbitnije. Zato mi prenesi jasnu poruku. Jednu. Tri brojke su mi često i previše. Tvoje tri, pa konkurentske tri, pa još tri… Šta najbolje pamtim? Neočekivane stvari. Humor. Iskrenost…
U stvari, kada malo bolje razmislim, ja ti i ne verujem da ti je stalo do mene, jer ne znaš ni šta volim, ni kakve su mi navike, a ne verujem ni da će ti značiti još koliko-tražiš dinara od mene. Ne deluje mi da ti je stalo ni do t(v)og proizvoda koji mi reklamiraš. Kao čovek, ja sam emotivno biće, i često kupujem baš zahvaljujući tim emocijama. Volim da se osećam važnim. Nemoj me napadati reklamom. Ne deri se na mene. Čujem odlično. Ne pričaj prebrzo, pričaj sa mnom kao sa prijateljem. Pričaj mojim jezikom. Znam da si super stručan za svoj proizvod ili uslugu, ali ja nisam. Za mene su mnoge reči strane. Moj jezik je prost, siromašan. Ma, ni ti u kafani sa prijateljima ne pričaš stručnim ili književnim jezikom. Na primer, ne kažem prijateljima uz pivo da mi je efektivna kamatna stopa na godišnjem nivou 14,7%, nego kažem da kredit otplaćujem mesečno oko 150 evra, i da mi svakog meseca raste rata za par evra. Ja ni ne znam šta je EKS.
I dalje hoćeš moj novac? Pa, reci ti meni zašto da ga dam tebi, a ne tvojim konkurentima? Zašto si bolji od njih? Zašto si napravio taj novi proizvod/uslugu i želiš da mi predstaviš? Šta će mi? Kakva je moja korist od toga? Zašto mi treba baš sada? Zašto npr. da dođem u tvoj restoran nacionalne kuhinje na drugom kraju grada, kada imam u komšiluku restoran nacionalne kuhinje, a jeftiniji je. Ako si mi ostavio broj telefona, i još ti se javim…ne volim čekanje. Volim ljubazne sagovornike. Kada dođem u tvoj lokal, volim da vidim nasmejane radnike. Ako ti brineš o njima, i oni će brinuti o meni.
Nadam se da te niasm uplašio. Strah je čudo…možeš ti mene da zaplašiš, ali tu budi jako pažljiv. Ako me previše zastrašiš, izgubićeš me, i nikada ti se neću vratiti. Znaš odlično čega se plašim. Da neću stići da kupim po toj povlašćenoj ceni…da imaš još samo četiri mesta u avionu za promotivno putovanje. Međutim, ako ja zakupim ta četiri mesta, a posle čujem da je moj komšija isto kod tebe, mesec dana posle mene, kupio isto četiri mesta po istoj ili nižoj ceni…nećemo se više družiti. Nikada, ali nikada me nemoj lagati. Jer ni ja tebe ne lažem. Ne volim laž.
Ne moraš da me „podmitiš“ da bih pisao o tebi u superlativima. Sam ću te ispromovisati kod prijatelja ako si zaista super, odnosno, ako su tvoj proizvod ili usluga takvi. To ti je najbolja reklama. Kao što sam ti rekao pre par trenutaka, ne volim laž, pa neću da lažem prijatelje da je nešto super, ako to zaista nije super.
Koja je tvoja poruka? Prenesi mi je. Jasno i jednostavno. Želiš li ti mene nešto da pitaš? Rado ću ti odgovoriti. Slobodno me pitaj, kad god i šta god. Hajde da komuniciramo.
Zeznut sam, je l’ da? Ma, sve je ovo jednostavno. A najteže je biti jednostavan…
Iskreno,
Tvoj razmaženi potrošač
Leave A Comment
You must be logged in to post a comment.